Одговара Андреј Музолф, наставник на Кијевској духовној академији.

Понизност и угађање људима су потпуно различите ствари. Свети апостол Павле пише: „Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал 1,10). На први поглед, скроман човек и онај који угађа можда се не разликују један од другог и изгледају веома слично. Али ово је само на први поглед. У ствари, центри живота за такве људе налазе се на потпуно различитим плановима. Скромном човеку средиште jе сâм Бог, док ће човеку који угађа људима увек на првом месту бити било ко други до Бог.

Верник је скроман човек, јер је свестан своје немоћи и неспособности да се сâм спасе. Он схвата да спасење као ослобођење од ропства греху није његова заслуга, већ дар Божји. Штавише, дар који нисмо заслужили и не бисмо могли да заслужимо. Напротив, човек који угађа другоме, не обраћа пажњу на Бога. За њега Бог, у ствари, не постоји, већ постоји само особа чију наклоност тражи. Зато свети праведни Алексије Мечев саветује: „Не настојте на томе да вас људи овога века поштују и воле, него на томе како да угодите Господу Богу и да вас савест ваша не осуди за грехе“.

Угађање људима је, у суштини, болна зависност од људског мишљења. Када човек почне да размишља не о томе како да угоди Богу, већ о томе како да угоди људима, он углавном престаје да буде хришћанин. Зато, ма шта човек радио, крајња сврха свих његових подухвата треба да буде само Христос. А ако учинимо нешто да бисмо угодили људима, то нам никада неће донети никакву корист. Преподобни Пајсије Светогорац напомиње: „Чим схватим да ме угађање људима мотивише на нешто, морам га одмах надвладати. Наиме, ако хоћу да урадим нешто добро и у то се умеша угађање човеку, онда вучем воду из бунара кофом која пропушта воду“.