О главним речима у тишини, коjа је завладала — митрополит Антоније (Паканич).

Мање речи

У животу постоје случајеви када је њихово одсуство боље од било које речи.

Благословена тишина.

Бог чека нашу тишину. Елоквентнији је од било које речи. Како престајемо да разговарамо, почињемо да чујемо Бога.

Не обраћа се било коме, већ посебно нама, нашој души, тој унутрашњој личности коју је Створитељ почастио вечним животом.

Само у Богу можемо наћи мир, само Он може нас утешити. Само Он може пронаћи потребне и суштинске речи.

Господ нам говори језиком љубави. Свакодневно. Његов одсjаj видимо у пуном разумевања погледу нашег ближњега, лепим речима, у осетљивој бризи, у помоћи која је дошла на време.

Његов звук ловимо у лепоти природе око нас. У изненадној тишини која је нагло пробила простор, када су, као махом нечије руке, сви звуци утихнули, дајући нашој души прилику да изведе соло. И душа почиње да плаче.

Господ нам открива дубину своје љубави кроз несхватљиву снагу наше понизности.

Господ нам говори језиком туге, када не разумемо или не чујемо други језик. Пробија се до наше стењајуће душе покушавајући да је спаси. Када слушамо себе, не чујемо Бога. И ово је највећа људска трагедија.

Човек се лишава поучног Божјег гласа, лишава се Његовог богомудрог вођства, Његове очинске непрестане помоћи и бриге, Његове љубави.

Без Њега нема живота. Постоји само царство смрти и таме.

Будимо тихи. Тада нећемо рећи непотребну грубу реч, нећемо одговарати на зло за зло, нећемо осуђивати, лагати,  клеветати.

У тишини се рађа стрпљење, без којег је немогуће постићи ни једну врлину, схватити истину.

Тишина помаже расуђивању, одагнава бескорисне мисли, штима ум и срце на благодатно размишљање.

Не занемарујте унутрашњу тишину, она даје мир и спокој. Она открива оно шта jе скровито.

***

Једна генерација наслеђује другу. Ријечи се слијевају једна у другу. Само људска личност не умире.

Имамо почетак, али немамо крај. У исто време, не растварамо се у безличној бесконачности.

Каква нас судбина очекује, између осталог, зависи од тога колико смо способни да чујемо Бога. Морамо на тренутак да ућутемо са страхопоштовањем и слушамо срцем.

И Он ће проговорити.

Записала Наталиа Горошкова