Данас многи људи често узвикују: „Колико ће ово трајати?“, „Када ће се све ово најзад окончати?“, „Колико још треба да издржимо?“ Међутим, ове емоционалне фразе немају никакве везе са трпљењем.

Сложићете се: када бисмо тачно знали када ће се окончати ово или оно искушење, онда то више не би било трпљење, већ ишчекивање.

У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе безусловно све док их Сам Бог не прекрати.

Беспоговорно подношење невоље важна је карика у ланцу других врлина. О томе говори апостол Павле: «…него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду. А нада не постиђује, јер се љубав Божја излила у срца наша Духом Светим који је дат нама» (Рим. 5,3–5).

Као што видимо, плод трпљења треба да буде опит, искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без невоља. Ово увек треба имати на уму када нам је веома тешко.

Такође је важно имати на уму да нам се без воље Божје ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико изгледала тешка, у ствари су подношљива, јер их је Господ допустио за нас.

Међутим, најважније је да нас трпљење много чему учи. „Трпљење нас чини богоугоднима и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. У ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље.

И обрнуто, као што трпљење, по светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа.

Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо прилику да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције.

Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота.

Још је горе за прогоњене ако у дубини душе буду неговали мисли да би било добро да су на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „трпљење“, управо као и жеља за осветом, неће донети никакву корист.

И ово је такође један од аспеката трпљења – да све своје озлојеђености препустимо Господу. Јер Онај који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да поступа према њиховим прогонитељима.

И даље ћемо носити свој крст понизно, трпељиво, подржавајући једни друге.

Записала Наталиja Горошкова