Као што знате, током Великог поста посебно се сећамо наших драгих покојника.

Пост је увек време усрдне молитве. Не само приватне молитве за себе, него и молитве за све људе, и живе и упокојене.

И, наравно, нема ничег изненађујућег у чињеници да највише од свега помињемо своје најмилиjе.

Наша веза са нашим прецима је много јача него што мислимо, мада то увек не схватамо и не ценимо увек. Наиме, за невернике је веза са преминулим родитељима сведена само на сећање на њих: и даље се памте очеви, мајке, баке, деде, а онда настаје мрак и заморна тишина.

Међутим, хришћани имају јединствен дар од Господа: везу са најмилијима не прекида смрт, чак и ако ми лично не само да се нисмо сећали њих, већ нисмо ни познавали своје покојне претке.

Знамо да су код Господа сви живи. Знамо да је људска душа бесмртна и да су бесмртне и душе наших преминулих наjмилиjих.

И мада не можемо непосредно да општимо са њима, до предстојећег васкрсења свих људи, ипак имамо могућност да одржавамо везу кроз молитву.

И ова веза је веома озбиљна. Црква учи да наша молитва може утицати и на посмртну судбину умрлих људи. И обрнуто, праведници који су напустили земаљско постојање моле се пред престолом Божјим за своје ближње.

Замислите само: дуги низ наших предака, о којима можда ништа не знамо, моли се за нас и подржава нас у свим етапама нашег живота. И колико је важно не изгубити ову везу! Због тога хришћани редовно помињу своје упокојене сроднике, због чега је Црква установила Задушнице.

Међутим, оно што је такође важно јесте да се сетимо да нисмо сами, већ смо одговорни за све своје претке који су нас Божјом вољом довели на овај свет. И као што све чешће испитујемо своју савест током поста, тако је испитујемо и очима наших предака, који нас гледају кроз векове. Колико је важно не изневерити њихове наде и колико је важно да свећу добрих дела и молитве пренесемо нашој деци, унуцима и праунуцима.

Забележила Наталија Горошкова