Чини се да су у нашем невероватном добу речи савест, част, пристојност, искреност, достојанство практично нестале из свакодневног живота, изгубиле своју вредност у очима људи. Једном речју, човек постаjе све ситниjи.

Око нас се продаје све што је свето: вера, пријатељство, љубав, оданост... Дао је реч – није је одржао. И без бриге, нула одговорности.

Људи који живе у складу са својом савешћу доживљавају се као „угрожену врсту“, диносаурусе – чуде се њиховом постојању, избегавају их, смеју им се.

У току - вулгарност, безобразлук, излог, лажи и лицемерје.

Али где је граница до које човек може да стигне. Где ће стати?

Свакако, постоји мера Господњег трпљења. Свако има прилику да промени и преиспита свој живот и погледе. А ако човек не извлачи закључке, већ настави да истрајава у свом незнању, пожњеће плодове својих помисли и поступака, ће бити отрован сопственом глупошћу.

Живот ће постати наставак његових мисли: то јест, апсолутно суморан и јадан. Човек постаје „живи леш“ и више не живи, већ само имитира живот.

У ствари речи „верник” и „пристојан” су синоними. Истински образована, развијена особа не може по дефиницији бити атеиста.

Бити начитан уопште не значи да је особа хармонично развијена. Развијен човек неизбежно тражи Бога и свакако Га налази.

Да, сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем.

Дух, полазећи од жеђи људске душе, мења је и преображава.

Записала Наталиjа Горошкова