Апел управника послова УПЦ — верницима

Драга браћо и сестре! Честитам вам Дан Крштења Русије и Дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира!

Судбинским избором православне вере Свети Владимир отвара могућност вечног спасења нашем народу. У крштенским водама Дњепра рођена је и наша Православна Црква, која дуже од једног миленијума дели са својим народом све што нам Господ шаље. Било је различитих страница у нашој овоземаљској историји: и радосних и тужних, и победа, и искушења. Али увек су им наши преци одговарали достојанствено, по свом хришћанском позиву.

Сада Украјинска православна црква пролази кроз најтежа времена у својој историји. У таквом тренутку сви верници, и свештенство и мирjани, треба да се окупе да би одолели свима нападима.

Али, авај, поред несебичних примера заштите светиња, видимо сасвим друге примере.

Док голоруки парохијани покушавају да заштите наше цркве од безаконог одузимања, док се архијереји шаљу у затвор због клеветничких оптужби, сумњиве личности, које се крију иза привидног старања за добро Цркве, још једном захтевају од руководства УПЦ да крше канони.

Време је показало да сви уступци оваквим захтевима, чак и у оквирима црквене икономије, чак и из најбољих побуда, не олакшавају положај Цркве. Напротив, сваки пут притисак на Њу је све јачи и јачи, док захтеви постају све радикалнији.

И сада са свом очигледношћу постаје јасно да циљ оних који постављају такве захтеве никако није усмерен на спасавање Цркве, већ на њено потпуно уништење.

Недавно се на интернету појавио још један сумњив апел руководству Украјинске православне цркве. Ако занемарите све политичке спекулације, манипулације и емоције које се налазе у овом тексту, онда треба обратити пажњу на једну важну тачку. Између осталог, постоји захтев „да се врати молитвено јединство” са цариградским патријархом и „са свим црквама које су признале ПЦУ”.

Ово је можда најкључнија тачка која показује праве циљеве „активиста”.

Важно је подсетити да је наше неслагање са „ПЦУ“ пре свега у канонској равни. Најпре, поставља се питање легитимности хиротонија „свештенства“ ове организације, што нам не дозвољава било какво заједничко молитвено или литургијско општење како са њом тако и са оним Црквама које, насупрот  црквеним правилима, ретроактивно одлучиле да признају њене „Тајне“ као наводно легалне. И никакви дијалози са овом структуром неће променити суштину: апостолско прејемство не може се напунити ничим осим покајањем и канонским рукоположењем.

А када би Украјинска православна црква започела такво општење, она би заправо престала да постоји као канонска Црква. По свему судећи, то је главни циљ провокатора. Шта можемо очекивати од њих следећи пут? Захтеви за новом униjом? „Женско свештенство“? Или можда нешто горе?

Ово нису пуке претпоставке, с обзиром на чињеницу да организатори „апела” често износе идеје сличне идејама црквених обновљенаца прошлог века, већ сасвим очекивана перспектива.

То је линија коју ни у ком случају не можемо прећи, јер иза ње стоји духовна смрт. Како год нас угњетавали, како год нас плашили затвором и другим репресијама, како год нам претили забраном наше делатности, ми немамо право да од Бога поверене људе гурамо у раскол.

Тужно је што су поједини представници свештенства пристали да потпишу овакав апел. Неко је то урадио, вероватно под притиском, неко - под утицајем емоција. Али зар је потребно рећи да се о црквеном устројству не одлучује емоцијама.

Да, горко је гледати како се храмови Божији руше. Али још више патимо због заузимања, скрнављења, због тога што су из њих протерани људи који су их изградили, због тога што су они људи претућени, због тога што не престаје прогон верника.

Још је чудније када захтеве „активиста” подржавају људи који су се деценијама противили расколу, пишући теолошке чланке и извештаје на ову тему. Можда би требало да се запитамо: зар нисмо отишли ​​предалеко ​​са уступцима духу овога света?

Међутим, како се већ показало, већи број потписа под апелом је фалсификован, што још једном показује да треба сумњати у методе „активиста“. Међутим, ово се представља као „глас народа Божијег“.

Сада видимо да су било какви политички захтеви према нама споредни. Они само желе да нас униште, и за то ће сваки пут наћи нове разлоге, ма какве уступке чинили. И неће се смирити док се коначно не претопимо у "ПЦУ".

Будимо искрени: статус УПЦ је никада није спречио да обавља  своју директну дужност – да приводи људе ка Богу, а све остало – тренутно политиканство, емоције и спекулације – далеко је од суштине православља. Управо су прогонитељи Цркве ометали њену мисију, како је било од памтивека – под било којим изговором.

Тим више изненађују захтеви за хитним сазивањем Сабора УПЦ. У условима невиђеног притиска на Цркву, када наше архијереjи прогоне и затварају, сазивање новог Сабора било би више од сумњивог подухвата. Његове могуће одлуке не би наишле на одобравање целокупног васељенског Православља, јер би изгледале као одлуке донете под принудом. Али такви услови условљавања нису на ползу Цркве.

Ако се неко брине за своје благостање и комфор више него за Цркву, нека се не заварава: историја Цркве показује да за такве неће бити мира ни у овом веку ни у будућем.

Сада је време истине, време да свако одлучи коме служимо – Богу или свету, да ли смо спремни да узмемо свој крст и пођемо за Христом или да се нађемо у гомили која виче: „Распни Га!”.