Митрополит Антониjе (Паканич) о главној препреци на путу ка Богу.

Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји.

Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља.

Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно.

Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате.

Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ.

Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он  је  невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо.

Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости.

Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот.

Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога.

У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу.

Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега.