Митрополит Антоније (Паканич): „У овим немирним данима кроз које пролазимо, сваки свештеник мора да се сети речи своје свештенићке заклетве“
Из беседе уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим.
Уочи Страсне седмице славимо Улазак Господњи у Јерусалим, када су му хиљаде људи клицале: „Осана на висини. Благословен који долази у име Господње!”
Али у исто време сећамо се да дан после овако тријумфалног сусрета у Јерусалиму почиње Крсни пут за Господа нашег Исуса Христа.
Наша Црква је Црква Христова. То значи да је пут Цркве пут Христов.
Слава Христова се не појављује у сили и чудима; слава Христова је, пре свега, слава Крста.
А ако је Господ ишао путем понижења, увреда, клевета, претњи, издаје и страдања, то значи да и ми, његови следбеници, морамо да идемо истим путем.
Црква ће свакако проћи страсни пут и дочекати славно Васкрсење.
Међутим, важно је да свако од нас одлучи где смо, са ким смо, какво је наше лично учешће на овом путу Крста Христовог.
Живимо у периоду рата чији бол пролази кроз срце сваког нашег сународника. Осим тога, суочени смо са многим питањима, искушењима и недоумицама.
Нажалост, свештеници често постају жртве оваквих манипулација; још горе, понекад и сами прибегавају њима.
Већина ових свештеника су образовани људи који, без сумње, познају историју наше Цркве, посебно почетак XX века. Тада је све било потпуно исто – састављале су се петиције, скупљали потписи, одржавали сабори, који су се чак називали и локалним. Упућивани су апели да се канонска, како су је обновиоци тада звали, „стара Тихоновска црква“ помири са духом времена. Тражили су јерархе на чело новостворене „цркве“.
Они који су се противили, били пријављени НКВД-у. Оптужбе су касније постале основа за кривичне поступке, хапшења, погубљења и репресије.
Али Црква је успела да опстане. Преживела је и истовремено задржала канонско уређење. Услед тога се у нашој Цркви појавише хиљаде новомученика и исповедника, који сада стоје код Престола Божијег и моле се за нас. Они су небески украс наше Цркве.
А шта је било са бунтовницима, обновитељима, самоосвећенима? Њихова судбина је била жалосна. После неког времена су поновили судбину оних који су били приjављени. Од прогонитеља су постали жртве. Искоришћени су и многи уништени.
У овим данима немира које проживљавамо, сваки свештеник мора да се сети речи своје свештенићчке заклетве. Свако од нас је испред Христа и Светог Јеванђеља обећао да ће своју службу вршити у складу са Речју Божијом, црквеним правилима и црквеним изјавама јерархије; да буде у послушности свом архиjереjу, да штити поверене му душе од јереси и раскола; да сопственим добрим примером упути друге на пут побожности, а такође у сваком кораку своје службе у мислима да има не личну част и корист, него Славу Божију, добро Свете Цркве Христове и спасење ближњих.
Сви други покушаји објашњења сопственог гледишта и поступака који су у супротности са заклетвом свештеника и немају благослов владајућег архиjереjа нису ништа друго него покушај оправдања сопственог кривоклетства.
Свети апостол Павле скреће пажњу да све у Цркви треба да буде пристојно и уредно. Послушност и поштовање хијерархије један је од услова за одржавање пристојности.
Епископ у Цркви је наследник и следбеник светих апостола. Сви се сећамо речи свештеномученика Игњатија Богоносца, који је јасно и недвосмислено рекао: без епископа нема Цркве.
О томе да се епископ мора да се поштуjе, не помиње се само у заклетви свештеника, већ и у Светом Писму. Када су Апостола Павла ухватили Јевреји, послат је на првосвештенички суд. А када је првосвештеник наредио да се апостола бију по уснама јер је проповедао Јеванђеље, Павле, не знајући да пред њим стоји јеврејски првосвештеник, рече: «Тебе ће Бог бити, зиде окречени!» Али чим су му приметили да таквим речима вређа првосвештеника, апостол одговори: «Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно».
Осврћући се на ове речи из Дела апостолских, свети Јован Златоуст пише: „Видите како апостол Павле поштује јеврејског првосвештеника, односно служитеља Старог Завета, коме, заправо, ни сам апостол више није послушао. И ако је апостол Павле тако удостојио старозаветног првосвештеника, онда утолико више треба да поштујемо служитеље Новог Завета – јер ово није Завет Слова, него Завет Духа.
Драги оци и браћо! Ближи се Страсна недеља – како у Црквеном богослужбеном календару, тако и у животу наше многострадалне Цркве. Не знамо колико ће трајати наша лична Страсна седмица, али ћемо је свакако проћи, као што је то учинио у своје време Господ наш Исус Христос.
Само од нас зависи ко ћемо бити ових дана. Хоћемо ли бити као Јуда, који је своје схватање Христове мисије и своје личне интересе ставио изнад свега и ради њих издао Спаситеља? Или будимо слични светом апостолу Петру, који се из страха одрекао свог Учитеља. Можда ћемо се наћи међу онима који су подлегли искушењима и постали клеветници или сматрају да су достојни да буду судија црквених архијереја. Али само ће Господ дати праведну процену наших поступака, одредити судбину сваког од нас.
Такође морамо разумети да се Велика седмица завршава Великом суботом. Благословена субота је дан одмора, јер тога дана Господ и Спаситељ наш беше у гробу. И ово је опомена за сваког од нас: само у тишини и молитви можемо чути глас Божији за себе. Тишина и бестрасност су ти који стварају повољне услове за испољавање воље Божије у нашем животу.
Ми, драги оци и браћо, морамо да верујемо да као што се Васкрсењем завршио Крстов пут нашег Спаситеља, тако ће се и наш крстни пут за Христом и Његовом Светом Црквом сигурно завршити Васкрсењем и Тријумфом Божије Истине.