Митрополит Антоније (Паканич): Земаљска љубав не треба да засени Божанску љубав

Сваку особу која је дошла на ову земљу Бог је позвао. Али не одговара свака особа на овај позив. Нису сви достојни да буду изабрани за Царство Небеско.

Бог, понављам, позива све, али бити или не бити изабран зависи од сваког човека. Господ говори у причама када жели да посегне за окорелим срцем, да људима објави тајне Царства Божијег.

Дакле, данашња прича - о свадби, коју је цар начинио свом сину, говори нам о оним великим благодатима које је Господ припремио за сваког од нас. Такође говори о томе шта бисмо требали бити.

Зли грешници се кажњавају не зато што је Господ окрутан, већ зато што чрвек није у стању да чује Божанску љубав, толико је окорео и отврднуо, изгубио осетљивост и приjемчивост. За зло срце, испољавања Божанске љубави су више казна него добро. Наравно, постоје они који су у стању да виде испољавања Божанске љубави, у стању су да је поделе са другима. И што је најважније, у стању су да захвале.

Осетљивост људског срца испољава се у потреби да се Богу захвали за све у животу: за сам живот, за те таленте, способности, дарове и могућности који се манифестују кроз наш земаљски живот.

Прича о свадби говори о Божанској љубави. Господ ствара овај свет из љубави, даје нам свима оно што нам је потребно да бисмо били срећни у овом животу. Главна ствар је да наш живот не би требао бити узалудан, већ постати припрема за вечни живот.

Господ уређује свет тако да се допада човеку. Наши преци Адам и Ева живели су у рају, имајући све потребно да осете рајско блаженство овде, да комуницирају са Богом и на тај начин се обогате.

Али то човеку није било довољно. Напустио је Бога, рајско стање, и изабрао долину плачевну. Особа се не фокусира на оно што је прави смисао и сврха земаљског живота: постизање богоопштења, јединство са Богом, већ је затворена за себе, за земаљски живот, на оно што, како му се чини, такође може донети радост, макар и на кратко.

Након пада, човек је осуђен да тражи срећу. Генетски је у нама записана она радост и блаженство које смо некад искусили у рају, а подсвесно се тога сећамо и свуда то тражимо.

Међутим, грех је све изопачио у човеку. И због тога, човек већ тражи срећу не на Небу, не у свом срцу, не у себи, као у слици и прилици Божијоj, већ у овоземаљском.

Господ воли сваког од нас толико да, упркос нашем отпадништву, не одбија да са нама подели Божански оброк. Он жели да се особа радује с Њим, и позива свакога од нас да почива у Њему, јер само тако можемо пронаћи прави мир.

Зашто је Господ упоредио слику свадбе у причи?

Да покаже, на шта смо позвани. Брак има задатак да споји мушкарца и жену. И као што у земаљском браку постоји јединство, тако у односу између Бога и човека не би требало бити препрека, требало би постојати потпуно јединство.

Осим тога, у људском схватању, брак је радост, али живот у Богу је стварна, безгранична радост, неописива.

Срећу је тешко описати речима. Нема таквих речи. Чак ни генијални писци и песници тешко су нашли речи да опишу стање среће. Зато што можемо описати само оно што смо сами доживели.

Како особа може одговорити на Божји позив? Прича садржи три одговора.

Први је одговор људи које Господ позива на прославу, али они не само да не показују захвалност, штавише, они су толико раздражени да су били одвраћени од својих послова, да су чак убили и Његове слуге, гласнике. Изгледа као побуна против Бога и свега везаног за Њега. Жеља за искорењивањем речи "свештеник", "храм", "молитва". Све што узбуђује људску савест, свако помињање другог живота, светости. Зато што је људима потребан рај на земљи. Због такве превелике тежње према земаљском, све што је повезано са Богом наилази на непријатељство. Људи желе да им се Бог не меша у животе, па Га непрестано разапињу.

Други одговор је игнорисање Божијег позива на гозбу. Свако је за то имао свој разлог, "мотивисан" изговор. Човек је почео да тражи срећу у земаљском, у ономе, шта је смисао живота материјалиста. Људи не убијају свесно Бога, али убијају Бога у себи. Не схватајући да се уништавају када се затворе само у земаљско. Срећа на земљи је илузорни појам, недостижни фантом. Не можете га пронаћи ни у новцу, ни у слави, ни у задовољствима, ни у остваривању талената. Све ће остати овде. У вечност ћемо понети само оно што смо изградили у себи.

И трећи одговор, који можда није био директан одговор. Господ шаље своје слуге на раскршће да позову све на гозбу: и лоше и добре, осакаћене, хроме, изопштене, све оне који се више нису надали да ће бити позвани код тако племенитог господара. Оне, који никоме нису били пример.

Господ позива све, без обзира на националност, друштвени статус, образовање. Свака особа која дође на овај свет има бескрајну вредност за Бога. Господ позива све на гозбу љубави. И чека да дођемо и одговоримо на Његов позив.

Онај који је дошао на гозбу необучен у свадбено рухо, симболизује онога ко неће да се промени, поради на себи и стоjи пред Господом у неприличном и дрском облику.

Фрагмент проповеди у цркви светих кнезова Бориса и Глеба (Вишгород) 26.09.2021.

Социальные комментарии Cackle