Размишљања митрополита Антонија (Паканича) о томе како можемо да платимо Господу за све Његове благослове.

Наjвиша цена

Како свако од нас може да плати Господу? Своjом понизношћу.  Само то је драгоцено у Божјим очима. Али како неко може схватити значење понизности? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи.

Како стариш, постепено се смирујеш и понижаваш. Са висине година схваташ: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Кад си млад, дрзак си, бориш се са целим светом, гориш, око тебе страсти су у пуном јеку, унутра све кипти. А кад остариш, страсти се смирују, мисли се рашчишћавају, ум се смирује. Осећајући своју слабост и беспомоћност, ти се… понижаваш.

Господ нам је дао старост предодређено. Она нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота — понизност. Како одрастамо, спремни смо да дајемо више, треба нам мање, спремни смо да се усредсредимо на главно, више нас не растргавају бунтовне страсти. Ценимо сваки тренутак, дах новог дана, уживамо у животу и захваљујемо на свему.

«У младићу гори ватра, у старцу светлост сија.Док ватра гори, човек мора бити у стању да гори, али када време горења прође, мора бити у стању да буде светло. У неком тренутку живота морате бити снага, а у неком тренутку тишина», — примећује митрополит сурошки Антоније.

Цена вечног живота

Такође, понизност је дар од Бога, који се даје човеку за његово храбро срце. Колико лепих примера постоји из живота светаца, где су младићи и девице показали непоколебљивост у вери, храбрости, за шта су били награђени круном кротости и понизности, постајући праведни у наjлепше доба живота и снаге.

Говорећи о томе како можемо да платимо Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота светог Патрика Ирског (крај 4. IV — V. век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Провео је на «крају земље», како је сам светац написао, већи део свог живота, доводећи многе људе Христу.

Једном, током своје мисије, свети Патрик је крстио Ангуса, сина краља Минстера.

У процесу обреда крштења, свети Патрик је случајно ставио свој штап, с прилично оштрим крајем при дну, на принчеву ногу и, не видећи то, наставио је обред, наслоњен на штап и пробушивши Ангусову ногу.

Током читаве церемоније свети Патрик се наслањао на штап, а све то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и викнуо престрављено: «Зашто ми то одмах ниси рекао, већ трпео толико дуго?». Ангус је објаснио да је одлучио да је то неопходан део церемоније крштења, цена коју је морао платити да би стекао вечни живот.

Погађен принчевом понизношћу и храброшћу, свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему исписао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела.

Само храбра срца могу се понизити. Хришћанство је уопште удел јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери, а ми ћемо за ово платити Господу искреном понизношћу.

Записала Наталиjа Горошкова