Митрополит Антоније (Паканич) говори о истинској вери која не захтева знаке и доказе.

Постоји заблуда да је вери непрестано потребан доказ и потврда.Ово је лажни пут који удаљава од истинског знања о вери и Богу.

Вера је човеков слободан избор, његова воља. За то нису потребни докази, као што ни за љубав нису потребни докази када једна особа истински воли другу. А тамо где постоји чак и наговештај жеље да се докаже исправност изабраног пута, нема вере.

Трагајући за спољним знаковима, омаловажавамо подвиг вере, умањујемо њен звук.

Потреба за сталним «доказима» подрива поверење у Бога и неизбежно доводи до разочарања и слабости духа.

Само свесно превазилажење искушења и недаћа може ојачати веру и повећати духовну снагу.

Ако, на пример, треба да прођемо кроз прљаву и блатњаву буjицу и не постоји начин да  њу заобиђемо, морамо закорачити у ову воду и угазити, упркос блату, хладноj и мокроj одећи.

У животу постоје ситуације које треба превазићи, а не бежати од њих, као што, нажалост, чине многи. А ако чврсто одлучимо да «уђемо у воду», Господ ће нам дати потребну снагу и моћ.

«Често ми се чини да је Бог све трње нашег животног положаја тачно уредио за исцељење наше душе. У свом животу то видим потпуно јасно», написао је свештеник Александар Јелчанинов.

Заиста, сва искушења су наша одскочна даска ка Богу. И само на својој личној лествици можете се попети до Њега.

***

Излазак из несетљивости главни је циљ свих наших духовних вежби и искушења.

Пали смо у то, изгубивши контакт са нашим Створитељем након пада у грех. Растопили смо се у свет, загађен задовољствима и неосетљивошћу према Богу, нашим душама, ближњим и боловима туђих људи.

Али наше згужване и унакажене душе изглађују се додиром са Господом. А ти додири нису увек тако нежни и благи колико бисмо желели.

Понекад, само видећи ивицу понора, викнемо: «Господе, помилуј!» Понекад, само заглибивши у ћорсокак, у очају и немоћи пружамо руку Господу. И Он, дугострпљиво чекајући оваj подстицаj, одговара нам свом снагом своје љубави и нежности.

И како је за жаљење што нисмо у могућности да ову Љубав примимо и осетимо сву у целини. Ми, слаби и грешни, упијамо капи Божанске љубави, ни не слутећи њене размере, величину и моћ.

И као што се истинска љубав не плаши никаквих искушења, тако се права вера не плаши ни прогона или лишавања. Они веру само ојачавају.

А наша љубав према Богу је наша вера. Наша љубав је сам Бог.

Признавањем своје љубави, ми признајемо самог Бога. Искуство љубави према Њему је наш пут, који је исправан и не захтева доказ.

Jер за истинску љубав није потребан доказ!

Записала Наталиа Горошкова