Последњих дана, чини се, понавља се прошлогодишња прича када у позадини пандемије и карантина људи сукобили су се у жестоким вербалним обрачунима, псујући једни друге.

Могло би се претпоставити да се током протеклог времена народ (поготово верници) определио за однос према догађајима и смањио емоције, али, авај, није.

Чим су се појавиле информације о редовним карантинским мерама, мржња је планула новом снагом.

Изненађујуће је, али чак и људи раздвојени политичким баријерама заборављају на јучерашњу свађу да би се ујединили са својим бившим противницима. Али не ради мира и праштања, већ ради нове мржње, овога пута већ карантинске или антикарантинске.

„Ваксери“ и „антиваксери“, „маскери“ и „антимаскери“ – сви измишљају зле и увредљиве надимке једни другима, псују и желе зло.

У овом тренутку може нам се учинити да се боримо за опште благо, опомињући неразумне људе и проповедајући здрав разум. Али у ствари, ми се очигледно не понашамо као хришћани, понижавамо своју браћу и сестре, узносимо се над њима, сејемо мржњу и бес.

Хришћани се тако не понашају. Ако мислите да наш брат греши, вреди га благо и ненаметљиво просветлити. Ако није спреман да слуша наше моралне поуке, треба га оставити на миру и само се тихо молити за његову опомену. Ако се међу вама распламсала мржња, вреди привремено напустити комуникацију, не остављајући молитву за ону особу. Ово је право хришћанство.

И, чим дигнемо прст изнад тастатуре рачунара или екрана смартфона са жељом да напишемо нешто увредљиво и зло, хајде да се сетимо се речи Господа: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“.

Наш задатак сада, у овако тешком времену, није да изазивамо нервирање и злурадост, већ да једни друге утешимо и ојачамо. Да се опходимо једни према другима, што је више могуће, пажљиво и обазриво. И то је оно што ће нам се урачунати на Страшном суду, а не осећање наше умишљене праведности.

                                                                                                                                  Записала Наталиjа Горошкова