Митрополит Антоније (Паканич) саветује како не постати талац лажних убеђења.

Живот пред нас ставља хиљаде изазова. И ми на све могуће начине покушавамо да им се одупремо: трудимо се да будемо чврсти, и храбри људи или тежимо да нађемо јаке заштитнике и покровитеље. При том заборављамо на главну силу, заобилазимо једини исправан извор, не тражимо оно што је тако неопходно тамо где треба.

Снагу треба тражитиу у Богу, а не у себи или у другим људима.

Ослањајући се на Господа, у потпуности му верујући, у сваком тренутку живота добијамо помоћ и подршку која нам је потребна, преко познатих и непознатих људи, кроз оне који су близу и оних који су далеко, кроз невероватан сплет околности, незамисливих и непредвиђених догађаја и ситуација.

Али да бисте се у потпуности ослонили на Бога, да бисте користили моћ која Њему припада, ви сами треба да постанете немоћни и слаби а не да се размећете својом замишљеном снагом и моћи.

Неки погрешно разумеју израз «бити слаб». То не значи бити лењ и пасиван, равнодушан и апатичан, немоћан и бескарактеран.

«Слаб» — значи способан да критички, и зато и објективно процени себе, како би од Творца који нас воли тражио оно што му недостаје.

То је способност да се на време ухвати олујни импулс Божје снаге, који узноси и односи у даљину, потпуно му се предајући; и способност да се у једном моменту престројите, спокојно боравећи у мировању, тихо,без покрета, на једном месту, када се успоставилапуна бонаца; и поверење у изненадни свеж дашак ветра који се изненада појавио, спретно хватајући његовелаке струје пловите с њим под једрима, и тада узимајући замах, већ јурите напред, пресецајући непрегледно море пуном брзином.

Мека, слаба, послушна Створитељу, људска душа је испуњена благодаћу и снагом Божјом. Дахом, дисањем Духа Светога, Он је води до победе, до обале где је вечни живот.

Ако добро погледате, много тога око нас, мудро уређено од Господа, нам говори о послушности, све као да нас безгласно учи да будемо гипки и послушни, попут природе, сваке године кротко мењајући своју одећу из године у годину, поздрављајући неизбежне промене годишњих доба: падати са јесењим лишћем, покривати се зими снегом, оживети зелено у пролеће, тријумфовати у лето са бојама.

Жена, на пример, у почетку се учи флексибилности у породици, послушности мужу, потпуном поверењу и потчињавању, настојећи да му да узде власти, како би се касније могла ослонити и на Бога.

На послу подређени стиче вештине да верује руководиоцу како би био пријемчив за његове нове идеје, визије, промене, схватајући да је одговоран за коначни резултат, сагледава ситуацију шире и дубље.

И тако нас практично све у нашем животу учи да верујемо и да будемо слаби пред Божјом силом.

Морамо веровати Господу баш као што Он верује човеку. Спаситељ је трпео муке за нас, Невин трпео, са надом да ће Његове патње одјекнути у сваком срцу, променити наш живот.

Морамо знати да само својом слабошћу постајемо непобедиви. Ниједна земаљска сила нас неће спасити.

Само они одевени у Његову благодат, подржани Његовом љубављу, вођени Његовим Духом, немају чега да се боје.

Само љубећи Бога жудићемо за једним — поновним сједињењем с Њим, почећемо да га тражимо у нежном пупољку на пролеће, у снежним пахуљицама које зими покривају крзнене шапе четинара, у плаветнилу летњег неба, у звуцима прве јесење кише.

Научићемо да разумемо лепоту и да је доживљавамо као диван поклон који нам је лично дао Створитељ у налету велике љубави.

«Ако је Бог с нама, ко ће на нас?» (Рим. 8: 31). Бог је са нама, Он је у сваком од нас кроз причешћивање Светим Христовим Тајнама.

Снажни смо са Њим појединачно. Снажни смо са Њим сви заједно у Цркви Христовој, у неодољивом Телу.

Наша снага се мери снагом Бога, надом у Живог Бога.

Нема веће снаге од нашег cлабог поуздања у Њега. 

Записала jе Наталиjа Горошкова