О симболици празника Сретења Господњег — митрополит Антоније (Паканич).

— Владика, кренимо од традиција повезаних са празником Сретења Господњег. 15. фебруара верници у цркви освештавају свеће које се потом уносе у кућу. Каква је то традиција? Шта значе Сретенске свеће? И да ли је потребно осветити 12 свећа?

— Обичај освештавања црквених свећа на празник Сретења Господњег појавио се у православној цркви захваљујући западној традицији која је дошла у XVII веку. За уређивање «Требника» Свети Петар Могила је користио римски требник, који је детаљно описивао обред поворки са упаљеним лампама. Овим поворкама је западна црква својевремено покушавала да одврати Римске становнике од традиционалних паганских фестивала. Освећење свећа се врши у знак освећења и прочишћења света истинском Светлошћу Христовог Јеванђеља. Свеће донете кући овог дана пале се током молитве.

Црква истовремено строго упозорава на сујеверни однос према свећама. Не можете им придати никаква магична или чудесна значења, јер је свећа само симбол наше молитве. Мора се имати на уму да Богу нису потребне велике или мале свеће, освећене или неосвећене. Није важно колико смо ових свећа донели у храм — једну или дванаест. Богу су потребна наша срца пуна љубави, сузе покајања и жива, нелицемерна љубав. Када спољни облик црквене побожности није испуњен унутрашњим значењем, брзо се претвара у сујеверну заблуду. Да би се то избегло, човек мора постати пуноправни учесник црквеног живота, а не прибегавати само неким његовим појединачним манифестацијама и елементима.

— У чему је симболика празника за православце?

— Сретење Господње је један од дванаест главних празника црквене године. На црквенословенском «сретење» значи «сусрет, састанак». Празник је успостављен у знак сећања на сусрет који се одржао четрдесетог дана по Христовом Рођењу, описан у Јеванђељу по Луки (Лука 2: 22-40). На данашњи дан, Дjева Марија и праведни Јосиф Заручник довели су малог Исуса у јерусалимски храм како би принели законску жртву Богу за прворођенче. Исуса у храму је дочекао праведни старац Симеон. Догађај Сретења означава границу између Старог и Новог Завета. Стари Завет са својим традициjама и ритуалним прописима одступа, уступајући место достигнућима Новог Завета. Стога праведни Симеон у молитви «Сад отпушташ» исповеда радост на крају времена чекања (Лука 2: 29-32).

Можемо рећи да је Сретење прослава једног радосног састанка, који је увек са нама. На крају, сусрет сваког од нас са Богом се дешава сваког минута. Митрополит Вењамин (Федченков) у својим «Размишљањима на дан празника Сретења Господњег» пише: „Човечанство, уклоњено од Бога због непослуха, сада га поново види; и радује се! Нарочито — јер је то прихваћено тако нежно, љубазно: ово је приказано прихватањем Богомладенца у Симеоновом наручју... Најбољи људи који су чезнули за Богом, желели су да поново буду са Њим у заједници. И били су почаствовани! Како се не радовати?!“

— Празником Сретења завршавају се божићне прославе којима се слави рођење Исуса Христа. Да ли је тако? А која фаза  започиње након Сретења?

— Сретење Господње има стално место у црквеном календару — 15. фебруара (2. фебруара, стари стил). У почетку овај празник није имао потпуно самостално значење, али се заиста сматрао неком врстом «оданиjа» целокупног четрдесетодневног циклуса празника посвећених појави Сина Божијег на свету. Коначно учвршћивање празника Сретења у византијском календару догодило се у првој половини VI века, након чега се традиција његовог свечаног прослављања проширила хришћанским светом. Сретење нас подсећа на приближавање духовног пролећа, јер овај период често означава почетак припремних недеља за Велики пост.

Читав живот човечанства пре доласка Господњег било је дуго и болно очекивање радости Сретења. У једној од стихира празника, свети песмопевац патријарх Герман не може се уздржати да не узвикне: «Реци нам Симеоне кога то радосно носиш у цркви на рукама? Коме кличеш и узвикујеш? Ово је Бог-Реч од Бога ради нас оваплоћени». «И како се неко не би зачудио кад су се и сами Анђели згрозили овим спектаклом, видећи Бога-Реч у телу — како седи у наручjу старца, као на престолу и као на херувитским кочијама, и одатле се клања», пише владика Венијамин (Милов). Свако од нас има јединствену прилику да учествује у овом великом догађају. Потребно је само да на овај дан дођемо у цркву и учествујемо у светим Христовим тајнама, тако да овај Сусрет постане важан догађај у нашем личном животу. Данас, када смо уочи светог Великог поста, посебно је важно осетити Божју близину и схватити да је наш Сусрет са Њим већ овде и сада, потребно је само отворити своје срце и похрлити ка Спаситељу, коjи нам долази.

Говорила Наталиа Горошкова