Последњих година се у православној теологији приметно заоштрила расправа о односу саборног принципа и првенства у Васељенској цркви. Данас су јерарси и богослови Цариградске патриаршиjе изнели посебан поглед на првенство, што изазива озбиљне критике других Помесних Цркава.

У прилично јасној форми, овај концепт првенства је изложен у низу говора Патријарха Вартоломеја, и у низу званичних докумената Цариградске патријаршије, и у публикацијама јерараха и теолога Цариградске Цркве (на пример, митрополита Јована (Зизијуласа), архиепископа Елпидофора (Ламбриниадиса), архимандрита Јована (Манусакиса) и других).

Нови концепт првенства заснива се на идеји да првенство на сва три нивоа црквеног живота (епархијском, помесном и васељенском) има исту природу. За поменуте теологе је типично да повлаче директну аналогију између еклисиологије и тријадологије. Како у Светој Тројици постоји првенство Бога Оца (монархија Оца), тако и на свим нивоима црквеног живота мора бити присутно лично првенство. На епархијском нивоу, служба епископа је одраз монархије Оца, на локалном нивоу – служба поглавара Помесне Цркве, а на васељенском нивоу – служба Васељенског патријарха. Из овога се закључује да првенство на универзалном нивоу не може представљати ниједна институција (тј. Сабор). Она нужно мора бити оличена у личности. Чак и када се састаје Васељенски сабор, он нужно претпоставља јерарха да председава његовим радом. Дакле, чак и Васељенски сабор постаје немогућ без личног првенства.

Као што смо видели, у уредбама Васељенских Сабора, наравно, постоји учење о првенству појединих престола у Васељенској Цркви. Међутим, пре свега, ово првенство се јасно помиње само као првенство части, а не првенство власти. Осим тога, оци и Другог и Четвртог васељенског сабора јасно наводе да је ово првенство последица политичког успона Цариграда. Односно, извор посебне почасти која је додељена Цариградском престолу јесте одлука Васељенског сабора. Сабор је тај који овом или оном јерарху даје предности.

Међутим, присталице теорије о посебним правима Цариградског патријарха на ствар гледају другачије. На пример, архиепископ Елпидофор директно пише да је учење да Првојерарх Васељенске Цркве прима своја овлашћења од Сабора једнако тврдњи да су Син и Свети Дух извор монархије Оца. Са становишта архиепископа Елпидофора, идеја Сабора као извора врховне власти у Цркви може довести до извртања догматског учења о Светој Тројици. Архиепископ Елпидофор инсистира да првенство у Васељенској цркви има искључиво божанску санкцију. Осим тога, ово није само првенство части, већ и првенство посебне власти. Дакле, Цариградски патријарх у Васељенској Цркви није први међу једнакима, већ први без једнаких.

Ово схватање првенства повлачи и посебан поглед на систем Помесних Православних Цркава. Патријарх Вартоломеј данас прилично доследно критикује идеју да је светско православље породица равноправних аутокефалних Цркава. Он ову тачку гледишта сматра „протестантском идејом“. У једном од својих интервјуа 2020. године, патријарх Вартоломеј је чак позвао на ревизију православне доктрине о цркви како би је очистила од таквих протестантских утицаја. „Ми, православни, морамо се подвргнути самокритици и ревидирати нашу еклисиологију, ако нећемо постати федерација цркава протестантског типа”. 

Патријарх Вартоломеј је сасвим јасно указао на алтернативу таквом наводно протестантском погледу на Цркву. „Морамо признати да у недељивом Васељенском Православљу постоји један „Први“, не само по части, већ и „Први“ са посебним дужностима и канонска овлашћења која су му поверена Васељенским Саборима“. Посебна овлашћења власти којима Цариградски патријарх покушава да овлада за себе је, пре свега, искључиво право давања аутокефалности другим Помесним Црквама, исто искључиво право примања жалби од клирика других Помесних Цркава на судске одлуке донете у овим Црквама, и право на вршење духовне бриге о целој православној дијаспори. Цариградски патријарх инсистира да има посебну екстериторијалну јурисдикцију и да је заправо поглавар Васељенске Цркве. То, на пример, директно стоји у Томосу о давању аутокефалности такозваној „Православној цркви Украјине“.

Документ суштински одбацује саму идеју о присуству у Цркви извесног „Васељенско архиjереjа“ са посебним овлашћењима. Са становишта Руске Православне Цркве, првенство части Цариградског патријарха предвиђа, на пример, да му се даје право да предводи опште богослужења која се одржавају заједно са Предстојатељима Помесних цркава. И на међуцрквеним форумима, представници Цариградске патријаршије имају право председавања. Дакле, првенство части је аналог дипломатског протокола који регулише комуникацију између Помесних Цркава, али не уздиже неке Цркве над другима.

Овај документ Руске православне цркве изазвао је негативну реакцију Цариградске патријаршије. И сам Патријарх Вартоломеј и други епископи Цариградске Цркве настављају да инсистирају на посебном првенству власти Васељенског патријарха.

Покушаји Цариградске патријаршије да у пракси оствари своја посебна овлашћења више пута су доводили до сукоба у односима између Помесних Цркава. А данашња дубока криза у Светском Православљу изазвана је грубим мешањем Цариградског патријарха у црквени живот у Украјини. Штавише, Цариградска Црква оправдава ово своjе мешање истим посебним овлашћењима која наводно има.

Морамо са пуном одговорношћу рећи да нам је неприхватљиво учење о првенству у Васељенској Цркви у оном облику како га данас формулишу теолози Цариградске Патријаршије. Видимо да је данас ово учење постало озбиљна претња јединству Светског Православља. Штавише, примена у пракси оваквог схватања примата доводи до подривања саборног принципа у црквеном управљању.

За нас је веома значајно што патријарх Вартоломеј доследно одбија све предлоге за саборно претресање тешке ситуације која се развила у Украјини. На пример, Цариградски патријарх је 2019. године одбио директан апел Предстојатеља Албанске православне цркве архиепископа Анастасија да се сазове Синаксис Предстојатеља Помесних Православних Цркава како би се пронашао излаз из кризе. Цариградски патријарх такође није подржао иницијативу Jерусалимског Патријарха да се 2020. године у Аману састане са Предстоjатељима Помесних Православних Цркава.