Псалам који теши у немиру, стресу, снуждености. Ко га прочита, стећи ће мир, наду и радост

Митрополит Антоније (Паканич) беседи о најживотворнијем псалму.

Међу лепим и спасоносним псалмима постоји један који одушевљава својом ведрином, испуњен посебном умирујућом светлошћу. Ово је 23. псалам.

Његов лаконски садржај прожет је животворним, невероватно лепим, спасоносним речима које су толико потребне нашој плашљивој души, досежу њене дубине, проналазе одговор и чини се да њу урањају у топло море радости, светлости и љубави.

Управо због тога је овај псалам и постављен на почетак «Молитвеног правила пред свето причешће» као завет душе са Богом, који се испољава у потпуном предавању себе Његовој светој вољи и узимању већ на земљи трпезе коју је припремио Господ онима који га љубе.

Теби, Господе, душа моја вапи са вером и надом. Ти си Господар свих стихиjа, Створитељ свега видљивог и невидљивог. Мој крхки живот је у твојим рукама. У Теби налазим снагу и моћ, радост и надахнуће. Са тобом ми више ништа не треба, све употпуњаваш собом:

«Господ ме напаса, и ничега ме неће лишити».

Господе, изведи ме из таштине у Божју тишину. Клањам се пред Твојим величанством и Жртвом. Свецели Бог, постао си тело, душа, ум, све оно где је смрт продрла — да би спасио целог човека. Постао си сунце људске васелене, ти си се смањио до људске природе, не умањујући своје Божанство.

Стално чувам Твоју слику у свом срцу и чврсто се уздавам у Твоју помоћ. Жртвујем се Теби, води ме путем мира, доброте, понизности и чистоте:

«На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме. Душу моју опоравља, води ме стазама правде имена Свога ради».

Немам непријатеља, јер имам Тебе, Који си ми дао нови живот, испуњен Твојом светлошћу и љубављу. Једини непријатељи су моје страсти и страхови, који су немоћни против оних који су с Тобом. Једна Твоjа реч их чини безопаснима.

Патња у твоје име постаје радост и прочишћење, губитак постаjе добит. Јер ја немам ништа своје, али Твоје је све благо.

Борећи се са злом и пороком у себи, кроз бол и напор, накалемио сам на Тебе, као лоза на чокот. Ти си чокот, а ја лоза (Јован 15: 1–8). И постајем део Божанског дрвета, поново сам президан, поново сам рођен.

Тако започиње мој успон ка Богу овде на земљи. Твоја Реч је мој штит и мач на путу ка блаженству. А блаженство је у приближавању Теби, у постизању најчишћег и најсавршенијег виђења Тебе, Господе:

«Ако пођем и посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме теше».

Дао си ми више него што је могуће. У свом привременом земаљском животу већ кушам из чаше вечног блаженства која повезује небо и земљу, човека и његовог Творца. Ово је највећи дар, испољавање Твоје бесконачне, савршене, бескрајно дубоке љубави, Господе:

«Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и препуна је чаша Твоја којом ме појиш».

Сво земаљско благо за мене ниjе ништа друго него сан. Све моје тежње своде се на једно — на успон ка Извору истинског блага, истине и доброте. Учврсти ме у овоме, Господе! Помози да ти се приближим, Боже, колико је то доступно људској природи и да Те разгледавам све дане земаљског живота као најчистију светлост и најсавршенију лепоту:

«Да, милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и ја ћу наставати у дому Господњем задуго».

Записала jе Наталиjа Горошкова

Социальные комментарии Cackle