Митрополит Антоније (Паканич): Зашто су нам потребна правила понашања?

Понекад чујемо да правила понашања, добре манире, бонтон, итд. — ово је лицемерје, а "прави хришћанин" мора свима рећи истину у лице, поготово ону непријатну.

У овом мишљењу, које на први поглед има здраво зрно, долази до замене појмова.

Заиста, хришћани не треба да буду лицемери. Али чињеница је да све наше тежње и акције морају бити изведене са разумевањем. Овде није дозвољен младалачки максимализам. И увек је вредно правилно одредити приоритете.

На пример. Замислимо да смо се хладног тмурног дана пробудили у одвратном расположењу. Ово се често дешава. И шта? Да ли заиста треба да „нелицемерно“ обавештавамо цео свет о овоме? Ево, на пример, поздрављају нас: "Добро јутро!" А ми промрмљамо у одговору: "Ниjе добро!" А онда ће се покварити и расположење онога ко нас је дочекао. Али ми смо (формално) поступили „нелицемерно“. Да ли смо се понашали као хришћани?

Колико год нам правила понашања деловала условно и оптерећујуће, она су створена управо да би што мање повредили ближње. И такође да бисмо се држали у одређеним границама.

Уосталом, ми не држимо увек заповести Божије по својој вољи, врло често морамо да се приморавамо, боримо са својим страстима и духовном лењошћу. Тако је и овде: колико год да смо лоше расположени, за то није крив наш ближњи – боље је да се натерамо да учтиво одговоримо и тако сачувамо мирни дух у ближњем. И, по правилу, ми сами у таквој ситуацији такође постајемо мекши и љубазнији.

Али има таквих ревнитеља ван разума који, прочитавши житија светих, где се помиње како је један или други светац оштро изобличавао грешнике, сматрају да имају право да буду груби према другима.

Овде треба схватити да су и светитељи, вођени Духом Светим, од Њега добили откривење, коме, шта и како да говоре. Кога утешити, а кога разоткрити.

Али да би се угледао на такве светитеље, прво треба да достигне њихов ниво светости. И за почетак, ваљало би угледати се на њихову борбу, пре свега са сопственим гресима, на њихову љубав према Богу и ближњем, на њихов чисти живот, а не постати у пози „огњеног борца са грешницима и отпадницима“.

Али да свој гнев, неумереност и лоше манире издавамо као ревност на Господа, то је истинско дубоко лицемерје са којим се сви морамо пре свега борити, уместо да оптужујемо за лицемерје правила понашања и оне који их поштују.

Записала Наталиjа Горошкова

Социальные комментарии Cackle