Ових дана сви су мање-више забринути због губитка нивоа уобичаjеног комфора. То ниjе грех. Али вреди узети у обзир да постоје губици и важније.

Уосталом, често мислимо да живимо лоше. То се не односи само на животне прилике, већ и на црквени живот. Подсетимо се како се недавно црквена јавност жалила на много различитих проблема у Цркви. Овде су и „зле бабе“ које терају младе из цркава, и проблеми разумљивости богослужења, и недоследност субјективних представа о побожности са стварним животом у парохијама и још много тога. Истовремено, у градовима, и не само великим, чак и за најзахтевније парохијане могао се наћи храм за свачији укус: овде се пева боље, овде су свештеници љубазнији, а овде – само ближе кући.

Али сада се све променило. А да ценимо оно што имамо, понекад је могуће само уз претњу да ћемо то изгубити.

Данас више није важно прелепо певање на клиросу и истанчано осликавање унутрашњег црквеног простора, не проповеднички таленти настојатеља, па чак ни одсуство наметљивих стариjих парохијана, сада је нешто друго постало наjважнија ствар.

Тек сада многи почињу да схватају да сви ови „проблеми“ Цркве, о којима се са таквом жестином расправљало на разним црквеним и прицрквеним медијским платформама, чак и ако нису били натерани, више нису значаjни испред чињенице да постоjе могућност отићи на Литургију, да има прилике за отворену молитву и учешће у Тајнама Цркве.

Jер за многе људе данас ова прилика постаје све ређа, ако не и потпуно изгубљена.

Расколници и даље заузимају храмове, упркос свим њиховим лукавим изјавама. Поред тога, многе светиње пате и нестају као резултат воjних дејстава.

Толико често одлажемо свој духовни живот за касније да ни не помишљамо да ово „касније“ можда уопште неће доћи. И, нажалост, често су само страшна кризна времена у стању да нас отрезне и врате наш немирни ум оној ствари, која "је једно потребно“ (Лк 10,42).

Нека нас Господ чува у овим тешким временима и подари нам памети да ценимо најважније ствари!

Записала Наталиjа Горошкова