Црква се стотинама година, у припремним недељама за Велики пост, сећа митара и фарисеја, а стотинама година верници својим животом повлаче паралеле са библијском причом. Наше време није изузетак.

Сада у штампи и друштвеним мрежама често видимо оштре нападе на Цркву не само њених отворених непријатеља, већ и, чини се, њених чланова, чак и из реда свештенства. Сви, по њиховом мишљењу, греше, сви раде све, говоре и мисле погрешно. Очигледно, само сами тужитељи знају како да живе исправно.

И у овој ситуацији видимо оног истог јеванђелског фарисеја из приче: „Нисам као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници". Заиста, у овим опаким суровим насртајима на Цркву и њену децу има свега: од оптужујућег одушевљења до готово пророчке патетике. Нема само смирења и скрушености због сопственог греха, што значи да нема ни љубави.

У недостатку смирења, покајања и љубави, никаква добра дела, попут побожних дела јеванђељског фарисеја, неће бити од користи. Напротив, чим се такав фарисеј упусти у неку врсту доброчинства (нарочито оног о коме би се могло трубити преко медија), његова се уображеност уздиже у до тада невиђене висине, не остављајући места за било какву духовну скрушеност.

Учешће у добрим делима, како мисли фарисеј, даје му неки опроштаj грехова, јача осећање надмоћности над својом браћом и, по његовом мишљењу, даје му морално право да суди свима и свему.

Како се односити према овоме?

Најважније је не ићи истим путем: не заносити се сталним разоткривањем, злобом, увредама. У јеванђељској причи понизни цариник, митар је алтернатива охолом фарисеју. Стога хришћанин треба више да тугује због сопствених греха него да одговара увредом на увреду и да се узноси над самопроглашеним „праведницима“.

Зло одражава зло, као што добро одражава добро. Нека се фарисеји узвисују, нека сматрају да нису као сви, нека избљувају хулу и злобу. Наш пут је другачији: „Боже, милостив буди мени грјешноме“. И Господ ће, а не грешник, судити свакоме и наградити свакога по делима, речима и мислима.

Записала Наталиjа Горошкова