Рат никада није брз. После њега губитник годинама има жеђ за осветом, која се преноси на људе на генетском нивоу.

Рат увек доводи до исцрпљивања и пропадања економија, идеологије, губитка територија и што је најважније — људских живота и судбина.

Морамо бити изузетно опрезни у мислима и речима. Историја почетка паљења било ког сукоба и његовог преласка из хладне у врућу фазу често указује на то да обе стране нису озбиљно разматрале могућност сукоба. Изгледа да су планирали једно, али нешто није ишло по плану. Рат није PlayStation.

Човек је изузетно рањив, а рат даје зелено светло за испољавање често зверских, противљудских, у хришћанском смислу, манифестација и осећања. Мржња према непријатељу, безобзирност, подмуклост, лукавост, лаж, жеђ за осветом особине су и својства неопходна у рату.

Једно од Блаженстава каже: Миротворци («они који мир граде») ће се синови Божји назвати. Човек то мора да има у сећању, у свести. Ако се понашате као миротворац у било ком сукобу, општи интензитет мржње ће се смањити.

Човечанство је живи организам. Ако боли на једном месту, одјекује на другом. Ако људи негде умру, овај бол одјекује у свим деловима великог организма званог човечанство. Хтели ми то или не. Ово је закон.

Сваки сукоб мора да угасимо пре свега, у себи. Угасимо ватру мржње и беса свих оних детонатора који су способни да процес учине неконтролисаним, који су способни да активирају «паклену машину» са непредвидивим последицама.

Што је генерација која је преживела ратну тугу даље од нас, то смо неозбиљнији који нисмо видели рат.

Али за људе моје генерације довољно је да се сете прича дедова и бака да нема ништа важније од мирног неба изнад главе.

Нажалост, данас се чују пуцњи и људи умиру на нашој земљи. Рат немилосрдно наставља да жање своју жетву. Изнова и изнова проливена братска крв вапи за небом...

Заштитимо и чувајмо свет, пре свега, у себи, будно чувајмо плаво небо своје душе, да нам заједничко небо не буде прекривено облацима мржње.

Записала Наталиа Горошкова