О иконопису и богословљу без Бога.

С времена на време наилазимо на прилично чудне креације уметника који себе сматрају иконописцима. Све њих, са разликом у сликама, обједињује једна ствар - хипертрофирана жеља за самоизражавањем. Али оно што може бити похвално у световној уметности често даје прилично противречни резултате у иконопису. Jeр икона је слика Божија, коју треба писати са великим поштовањем и самоодрицањем.

Што више понизности у иконописцу и што мање себичности, то боље. Дакле, сви уметнички експерименти у области иконописа морају имати одређене границе, морају бити уметнички поткријепљени. Али самоизражавање и иконографија нису баш компатибилни. Уосталом, или осликавамо лик Божији, или се изражавамо, односно буквално изражавамо себе. И велико је искушење да своје фантазије представите као икону, своју лажну представу о Свемогућем, која је искривљена грешном несавршеном свешћу.

Ово је погрешно схватање многих „иконописаца“-модерниста. Али ова иста заблуда присутна је и код многих нових теолога који покушавају да унесу тренутну политичку агенду у теологију.

Толико тога се данас може наћи у такозваној „прогресивној теологији“ – и оправдање револуција, и покушаји да се оправда грех или легализују разна девијација, или угађање разним радикалним облицима феминизма и милитантног "екологизма" и шта год.

Суштина свих ових „теолошких” студија, упркос њиховој различитости, као у случају модернистичког „иконописа”, је иста. Ово је покушај да се сопствене фантазије представе као учење о Богу.

Уосталом, све што знамо о Богу открива нам Он сам у свом откривењу, кроз Свето Писмо и Предање. И стога, суштина теологије није лет људске маште и не намера да се хришћанско учење споји са редовним „духом овога века“. Ово је проучавање Божанског откривења. И овде, као што и у иконопису, не може бити аматерског извођења.

Али они који се усуђују да осликавају Господа или пишу о Њему без страхопоштовања и из свог разума, у ствари се понашају као атеисти. За њих нема Бога.

А у ствари, ако неко наслика портрет наводно нашег земаљског оца, и то не личи на оригинал, или почне да прича о њему свакакве басне, таква креативност ће одмах бити разоткривена као шарлатанство. Утолико оштрија треба да буде наша реакција када је реч о нашем Небеском Оцу. Фантазије се могу дозволити само о стварима које у стварности не постоје. Дакле, ако човек својим стваралаштвом клевета Господа, онда је или у заблуди, или је свесни богохулник, или једноставно не верује у постојање Господа.

Да би се избегло такво искушење, мора се понизити и приклонити се Цркви.

Записала Наталиjа Горошкова