Човек пролази кроз многе животне ситуације, врши одређене радње, доноси разне одлуке. Неке одлуке захтевају више труда, времена, неке — мање.

Постижући постављене циљеве, људи су поносни на своју усмереност, храброст и постигнуте резултате сматрају готово главном победом и добицима у животу.

Нису све радње, коjе захтевају напор, у ствари стварне победе, оличење одважности. Али оно што се заиста назива храброшћу, врло често не примећујемо, не придајемо му значај.

Права храброст је способност да волимо другу особу, да волимо упркос чињеници да та особа може нестати из нашег живота, упркос пролазности година, упркос логици и старости, времену и удаљености.

Волети, схватајући сву крхкост и привременост земаљске димензије; љубав, схватајући да сваког тренутка можете изгубити; волети без граница, несебично... Такав осећај захтева велику храброст и огромну душевну снагу.

На свету нема ничега изнад способности да волите, а нема ничег јачег.

Они који се плаше, беже од праве љубави, боје се да заволе. Они се плаше могућег губитка, разочарања, издаје, патње и искушења. А љубав увек пролази кроз искушења, у њима се челичи. Челичи се да живи вечно.

Тако се испоставља да се већина људи бори са ветрењачама, потпуно се упушта у посао, вреву, троши време на забаву, бежећи тако од стварног и дубоког осећања. Цео живот бежимо од љубави…

Не показујемо дужну љубав према најближим људима: родитељима, деци, супружницима, пријатељима. Бојимо се да нас не исмеју или не разумеју, бојимо се прекора и рањавања, бојимо се немира и брига. Због тога данас многи људи више воле да живе без породице, деце — тако је лакше и удобније.

Не волимо ни далеке људе, оне који се случаjно сретну на нашем путу, али нису ни они случајни.

Овако човек живи за себе, не волећи никога, а сам то не примећује.

Записала Наталиа Горошкова