Пост се завршио и стигли су свjатки – време посебне радости. Али зашто је ова радост често краткотрајна?

Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру.

О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка.

Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде.

Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину.

А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од  јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати.

Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас.

Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему.

Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик.

Записала Наталиjа Горошкова