У задње време људи све чешће расправљају о овом питању, а ја такође волим да поделим савремена размишљања на ову тему.

Када људи доживе угнетавање, може бити примамљиво узети титулу „исповедника“ или „мученика“ унапред. И овде можемо наићи на веома опасну заблуду.

Приметите тачно како доживљавамо притисак на Цркву. Није тако мало оних који на свако угњетавање одговарају псовкама, гневом, чак и псовкама. Зар ово није знак да нешто није у реду са нама?

Подсетимо се, да ли су се новомученици и исповедници постреволуционарног прогона од стране атеиста тако понашали? Нимало.

И сви мученици прошлих векова, и апостоли, никада нису проклињали оне који су их прогонили, погубили и вређали.

„Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају“, каже апостол Павле у Посланици Ефесцима. И у које време он ово каже? У доба када је прогон хришћана био нешто уобичајено...

Сам Господ наш Исус Христос, на неправедном суђењу Пилата и фарисеја, показао је крајњи степен смирења.

Мученике прошлих година често доживљавамо као свеце од самог почетка њиховог живота. Али ово није тако. Јер није свако ко је себе називао хришћанином постао мученик за Христа. Било је и много отпадника. И овде треба да схватимо: није сваком дато да постане мученик. Круна мучеништва је само победнички завршетак борбе против греха, коју је прави хришћанин водио целог свог живота.

И ако сада погледамо у себе, завиримо у своју душу, да ли ћемо се наћи достојни ове круне?

Да, знамо да мучеништво пере све грехе осим јереси. Али још треба да стигнете до мученичког финала. А то се не даје онима који су оптерећени гресима и страстима, који злобом и мржњом искривљују свој лик, који хуле и псују, ако и непријатеља. 

Сада видимо људе који се хвале својом припадношћу Цркви, кажу да ће је бранити и голим рукама. Али када је Цркви заиста потребна помоћ, они често попуштају и испостави се да уопште нису на страни потлачених. Очигледно зато што се Црква не може бранити голим рукама.

Господ свима нама говори: „Чули сте да је речено: Љуби ближњега свога, а мрзи непријатеља. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас гоне и прогоне, да будете синови Оца свог који је на небесима...“ (Матеј 5:43-45). То мора да буде наш начин размишљања. Покајање за своје грехе, помагање другима и молитва за непријатеље је наше сведочанство Истине, а мученик на грчком („мартирос“) такође значи сведок.

Записала Наталиjа Горошкова