Митрополит Антоније (Паканич): Бог ће, као што показује искуство, наћи најнепредвидљивије решење за историјски развој Цркве Своје

Када се врши тако жесток притисак на Цркву, није изненађујуће што црквени људи упоређују наше време са ером нама најближег прогона, односно совјетском ером, и траже ту неке преседане и примере како да се одговори на агресивно антицрквена кампања.

У вези с тим се врло често подсећамо на познату изјаву митрополита (будућег патријарха) Сергија (Страгородског) из 1927. године.

Сврха ове поруке је била да се Црква доведе у „коректне односе са совјетском владом и тиме пружи Цркви прилику за потпуно легално и мирно постојање“. Документ не само да је признавао легитимитет совјетске власти, већ је такође требало да сведочи о потпуној лојалности њој, упркос текућим репресијама.

Декларација је изазвала веома оштру реакцију, посебно у иностранству, где је примљена изузетно негативно. Па чак и сада, са висина наших дана, речи као што су „признајте Совјетски Савез као нашу грађанску домовину, чије су радости и успеси наше радости и успеси, а чији су неуспеси наши неуспеси“, упућене безбожним властима које су настојале да уништавају Цркву, који су убили невероватан број верника, доживљавају се двосмислено.

Али, не желећи да осудимо оне који су на силу, заправо на нишану, покушавајући да спасу црквену структуру, саставили и потписали ову декларацију, не можемо а да не признамо да она није остварила свој циљ.

Прогон Цркве не само да није престао, већ је постао још интензивнији, а овај интензитет је само растао: декларација је написана 1927. године, али су предстојале још тешке репресије, које су достигле врхунац 30-их година. А о поделама и стварним расколима у црквеној средини, па чак ни о репресијама против оних који декларацију нису прихватили, не говоримо.

А то што су 40-их година обустављене репресије, а Цркви дозвољено да настави своју мисију у одређеним границама, заслуга је посебног промисла Божијег, а не било каквих докумената о лојалности према прогонитељима.

Увек морамо да се сетимо да је Црква заснована на камену – темељцу, Господу нашем Исусу Христу. Он је, у правом смислу, Њен Глава, и Он се брине да зло у било којој појави не уништи Његову Цркву. Да, Црква може да се смањи, али тиме неће изгубити не само помесну, већ и васељенску димензију.

Истовремено, свака генерација хришћана мора бити свесна своје одговорности како за лично спасење, које је могуће само у правој Цркви, тако и за судбину целе историјске Цркве. Мера одговорности је сразмерна мери способности појединца да се жртвује. И у том погледу свако има своју меру. Највиша пројава љубави према Богу и Цркви је исповест и мучеништво. Они нису само људски одговор на неизмерну љубав Божију, већ и гаранција развоја истинске Цркве Христове у будућности. А Бог ће, како искуство сведочи, наћи најнепредвидљивије решење за историјски развој Цркве Своје.

Када је било једно од најжешћих прогона под римским царевима Диоклецијаном и Максимијаном, да ли је ико могао да предвиди да ће ускоро један од легитимних наследника ових царева – Константин Велики – не само прекинути репресије против хришћана, већ ће заправо учинити хришћанство доминантном религијом у царству?

И ово се десило више пута. Као у доба безбожног прогона, могло је изгледати да почетком 40-их година од Цркве у СССР-у неће остати ни трага, али сви се сећају како је власт атеиста била принуђена да заустави прогонство и егзекуције свештенства. а Цркви врати макар релативну слободу.

Исто тако, не можемо знати Божију Промисао: како ће се за нас испасти садашња ситуација. Али знамо поуздано: Онај који је за Цркву рекао да Њу ни врата пакла неће надвладати јесте сама Истина. Само се треба ослонити на Његову свету вољу – и Он ће сам све уредити.
Наравно, Црква прихвата сваку светску власт, као што је прихватила власт Нерона и Диоклецијана, али то прихватање је искључиво у земаљској сфери. То уопште не значи уступке у духовној сфери, на коју, ма колико то хтели секуларни владари, њихова моћ не сеже.

 

Записала Наталиja Горошкова

Социальные комментарии Cackle