Зашто је важно избегавати роптање.

Упркос најтежој ситуацији у којој се налазимо, важно је да се заштитимо од страшног греха роптања на Бога.

Тај се грех подмукло и танано, као змија, увлачи у душу и

прстенује је. Наша вера у Господа заснива се на уверењу да је све што се шаље у наш живот дозвољено одозго. А задатак хришћанина је да се понизи и прихвати Вољу Божију.

Преподобни Силуан Атонски завештао: ко хоће да се спасе, мора, упркос свему, да захвали Свемогућем речима: „Слава теби, Боже наш, слава теби, Боже наш, слава теби, Боже наш!“ Овај наизглед наиван савет садржи највиши смисао односа човека и Бога. Без потпуног поверења у Творца и Његов Промисао, спасење је немогуће.

Данас је наша вера на испиту, као што је некада била на испиту вера Јова Дуготрпељивог, који је све изгубио у трену. И ако Му верујемо, Он нас неће посрамити. Само Господ уме да свакога води ка спасењу.

Животни циклус нас хвата својим челичним канџама, а ми немамо времена да размишљамо о главним стварима у свом животу, немамо времена да удахнемо. Човек жури између послова, куповине, покушавајући да испуни наметнуте стандарде. И тек кад га извуку из овог вртоглавог трчања, застане и помисли: куда ја то бежим? Све сувишно и површно нестаје. Остаје само оно што је било стварно.

Човек је слаб и немоћан. Својом вољом он не може да заустави трку, а, у ствари, није способан да сам учини ништа добро и спасоносно за себе. Све што jе добро и светло долази од Бога, Божанског присуства у нашем животу. И од тога у којој мери Га пуштамо у свој живот, добијамо прилику да се у потпуности реализујемо и отворимо све што је у нама – по лику и подобију.

Господ је са нама сада, као и раније. Зато, не очајавајмо, него се учврстимо у вери!