Без обзира како се облаци скупљају над нашим главама, без обзира какве данас прогнозе дају политичари и медији, ми морамо до краја да останемо људи.

Нико не зна «времена и лета», историја човечанства, укључујући и ону домаћу, обилује примерима неочекиваног преокрета, кардиналног преокрета. Jер Бог има много сценарија. Све што се од нас тражи је потпуно поверење у Њега.

Ако се догоди нешто страшно, онда је ово несумњиво најмање могуће и за наше добро. Ово није казна, већ корекција линије понашања од савршеног учитеља, хирурга, Оца који воли.

Један од изврсних узора може бити породица царских страстотерпца (мученика) — последњег цара и његових најмилијих. Добро разумејући шта им се спрема, до последњег тренутка нису изгубили свој људски изглед, «држање тела»: деца су ишла на часове, сви чланови породице наставили су да се баве својим свакодневним пословима, занимањима, нико није пао у мрзовољу и жамор. Невоља их је само спојила, пажљиво су подржавали jедно друго. Упркос оскудној атмосфери и дрском односу према себи, нису изгубили вољу, достојанствено стигавши до краја.

Чему нас нарочито може научити пример царских мученика?

Морамо часно покушати да испунимо све своје дужности до последњег. Не напуштати стражарско место, не напуштати службу коју је Господ одредио за сваког од нас. Радити све своје уобичајене ствари, не паничити и не хистеришити.

Не знамо свој последњи тренутак, не знамо како ће се дан завршити. Не зависи то од нас. Али јасно је да поверење у Бога зависи од нас. Веровање да се Он сваке секунде брине за нас као нико други. Све ради на најбољи могући начин, у шта се свако од нас током свог живота могао више пута уверити.

Што су Празник празника ближи — Васкрс Христов — то су облаци гушћи над хоризонтом живота. Ми хришћани ово називамо искушењем. Не попустимо, немојмо се обесхрабрити, али усредсредимо се на дане који долазе — сећање на Христова страдања на Крсту, припремимо се достојно за сусрет са Његовим Светлим Воскресенијем.

Верујмо Богу да ће подићи облаке над нашим главама. А ми сами ћемо учинити оно што зависи од нас: показаћемо милост према ближњему, омекшаћемо срце, бићемо милосрдни и саосећајни, нећемо се препирати и сејати панику.

Будимо пажљивији и толерантнији једни према другима на крају поста. И Господ ће, видећи ову нашу малу жртву, стоструко наградити нас.

Записала Наталиа Горошкова