У главама многих људи, стрпљење је инертно подношење недаћа и проблема. Али да ли је заиста тако?

Често се стрпљење доживљава и као нека антитеза нестрпљењу: жеља да добијете оно што желите таман сада. Ово jе нека врста непријатног стања, кад морате да чекате испуњење своје "листе жеља".

Ако размислите о томе, у таквој ситуацији, особа сама себи ствара проблем - неуништиву жељу, чије очекивање испуњења доноси непријатне емоције. Са хришћанске тачке гледишта назвати ова непријатна искуства „стрпљењем“ било би погрешно.

Стрпљење је, пре свега, реализам. Перцепција себе и света око себе онаквима какви заиста јесу. Разложан свесни живот „овде и сада”.

Сетимо се речи Господњих: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт 6, 34). Овде се иде о претераној бризи, о претераним сновима и грандиозним плановима за будућност, о самој будућности коју човек не може ни да предвиди, ни да контролише. А уништавање свих таквих планова увек води до разочарења.

Стрпљење се, пак, састоји у томе да будемо спремни за сваку ситуацију, достојно прихватимо оно што нам данас даје и оно што нам доноси сутра. Трезан, смирен поглед на околности, одсутност сањарења, одбацивање сувишног — све то чини основу на којој се гради стрпљење. А непоколебљиво, са смиреним умом, подношење туга, способност да их креативно прерадите у духовно искуство је суштина стрпљења. Најважније у питању трпљења је поверење у Бога, поверење у Његов Промисао за све нас. Тада стрпљење, са своjе стране, постаје корак ка небу.

Као што је апостол Павле написао: „ ...Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама“ (Рим 5,3–5).

Све врлине су међусобно повезане. Али, можда, сада је стрпљење најважнија врлина.

Записала Наталиjа Горошкова