Митр. Антоније (Паканич) о томе како правилно завршити Велики пост

Велики пост је дошао крају. Страсна недеља је последња етапа на путу ка васкршњој радости. Али запитајмо се да ли правилно пролазимо кроз ову последњу предваскршњу ступањ?

За оне који су своју пажњу усредсредили на гастрономску страну поста, Страсна седмица се често доживљава као «последњи трзај» пре тренутка када «све може да се поједе». А најсветији, најважнији дани, које треба што више провести у концентрацији молитве, потамне сујетом.

Већ се купује огроман број намирница, скоро од Страсног петка, а понегде и раниjе, почиње припрема разних мрсних јела. Најмолитвенијих, најтужнијих дана, кућа се испуњава заводљивим мирисима кувања хране. Да ли је до молитве?

Неко се правда чињеницом да је припрема за празник «света ствар!». Заиста, нема ничег грешног у томе да себе и своје вољене почастите укусним оброком након толиких дана ограничења.

Али лоше је кад то постане сврха по себи. Понекад је тужно гледати када се Свети Васкрс, овај Празник Празника,  претвара у празник за тело. Обично се после таквих олујних гозби и прекомерних пиjења испостави да је стомак пун, а душа празна.

И у посту и на излазу из поста важна је мера. Како и у припреми за сам празник.

Понекад се чини да је веома тешко достојно проћи Велики пост. Али често је много теже достојанствено изаћи из поста. Наравно, и радосна васкршња трпеза и весело дружење најмилијих после светле Васкршње Литургије — све ово треба да буде. Али колико је све ово лепше када се молитвено сједињење са Господом не губи. Кад блиставу ускршњу радост не прикривају прождрљивост и пијанство. И не говоримо сада о томе колико је нездраво прејести се након много недеља уздржавања у храни...

И сада, на самом почетку Страсне седмице, желео бих да пожелим свим православним хришћанима да не изгубе своју молитвеност, да не изгубе љубав према ближњима, да не изгубе трезвеност. И тада нас Господ неће оставити са својим милосрђима.

Записала Наталиа Горошкова

Социальные комментарии Cackle