Митр. Антоније (Паканич): Ако Бог заповеди да се нешто учини, то се мора учинити без оклевања

О Крсту и поуздању у Бога.

У Библији се први помен свештенства односи на цара Мелхиседека: «…Мелхиседек цар салимски изнесе хлеб и вино; а он беше свештеник Бога Вишњег. И благослови га говорећи: Благословен да је Аврам Богу Вишњем, чије је небо и земља! И благословен да је Бог Вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје! И даде му Аврам десетак од свега» (1. Мојсијева 14:18–20).

Тако, чак и у Старом завету, много пре него што је успостављен закон о свештенству, видимо пророчанство о новом и истинском првосвештенику и о будућем новозаветном свештенству испуњеном благодаћу у Име овог првосвештеника — Исуса.

Свештеници су посебно изабрани људи који су посредници између човека и Бога. Свештенство је лоза Божјих изабраника, која води људе ка спасењу.

Знамо да је у Старом завету свештенство успоставио Сам Бог, који је заповедио Мојсију да одвоји од племена Левита свог брата Арона. Постао је оснивач свештенства, првосвештеник.

Све ово, наравно, није прошло глатко. И Мојсије и Арон, као што знамо, били су потомци племена Левити. Остали левити побунили су се против њих, озлоjеђени због тога зашто Мојсијев брат треба да буде свештеник. Левити су узвикивали да је Мојсије већ преузео сву власт над народом у своје руке, повео људе у пустињу, иако је обећао обећану земљу у којој тече млеко и мед, и били су принуђени да лутају много, много година, голи.

Из Старог завета се сећамо како су се догађаји даље одвијали. Дошло је до побуне против Мојсија и његовог брата. И све се врло лоше завршило.

Јер ако Бог заповеда да се нешто учини, то се мора учинити, чак и не размишљајући има ли у томе логике и неке људске правде.

Божанска логика и божанска правда не подударају се у потпуности са нашим тренутним схватањем онога што се дешава, јер ми увек покушавамо да усвоjимо и учинимо нешто за себе, узимајући у обзир, пре свега, свој егоизам.

Побуњени левити, предвођени Корахом, Датаном и Абироном, такође су размишљали о себи, били су озлоjеђени због чега би све требало припадати Мојсију и Арону. Стога су се побунили.

Убрзо се појавила Слава Господња да уништава све људе, јер је цела израелска заједница на овај или онај начин подржала ову побуну.

Али Мојсије је пао на колена и молио Бога да то не чини. А онда је Свевишни наредио читавом народу да се одвоји од шатора Кореје, Датана и Авирона. Када су се Израелци повукли од шатора изгредника, земља је изненада отворила своје ждрело и прогутала изгреднике и њихове домове са свиме што им је припадало.

И од тог тренутка сви су схватили да сам Бог одређује ко треба да буде свештеник.

Зашто се Црква сећа свештенства на Крстопоклону недељу?

Свештеничка служба је уско повезана са жртвом и жртвеником. У Старом завету жртвеник се сматрао великом светињом. Господ је, након што је Мојсију детаљно објаснио како се гради жртвеник и литургијски предмети, рекао: «Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и шта их се год дотакне биће свето» (2. Мојс. 30:29). Ово је старозаветни жртвеник на који су се ослањале жртве да би подсетиле на потребу опроштаја греха.

А новозаветни жртвеник је Крст. На њему је донета нова Жртва, тело Богочовека. Захваљуjући овоj Жртви добиjамо опроштај својих злочина, освећење, оправдање, избављење из ђаволске моћи и помирење са Богом.

Поклањајући се Крсту, морамо имати на уму Великог Првосвештеника, који је уредио наше спасење Његовом Крвљу.

Фрагмент из беседе на Крстопоклону недељу

Опубликовано: Wed, 07/04/2021 - 10:56

Статистика

Всего просмотров 3,462

Автор(ы) материала

Социальные комментарии Cackle