Митрополит Антоније (Паканич) беседи о активизму, имитацији бурне делатности и корисности малих послова.

Понекад се осећамо као да нисмо на свом месту. Посао изгледа као досадан, живот као безрадостан и бесмислен. А око нас лети «стварни живот», у којем «стварни људи» чине подвиге, спасавају планету и штите унесрећених.

У таквим ситуацијама човек жели да напусти посао и хитно потрчи да «спаси свет». Али ово, упркос свим добрим намерама, обично не иде за руком.

Колико смо видели «активиста» који задивљују свет својим бурним, али потпуно празним активностима. Много је слогана, пуно буке, али мало смисла и мало стварног посла.

И као што се често дешава, утицајне али не добре снаге користе добре намере сањара-активиста у своје себичне сврхе. И испоставља се да наизглед искрена и племенита особа, уместо да учи или ради за опште добро, постаје непромишљено средство у туђим злим рукама. И колико често ће се на крају свог живота таква особа суочити са разочарањем и крахом.

Зашто се ово дешава? Корен овог проблема је гордост и погрешан опажаj свог места у животу. Чини се нам да није наше пословање престижно, да «заслужујемо више». А понекад се ова мисао маскира као несебичност и љубав према ближњима: «колико бих могао да учиним добро људима, не радећи тренутни посао, већ нешто друго». Истовремено, не примећујемо да су наши рутински послови много важнији и ефикаснији од свих истакнутих акција и бучних рекламних кампања у медијама.

Да се не бисте разочарали због надмености која је пукла као мехур, морате трезвено проценити себе, своје снаге и могућности и схватити своје место у свету.

Истинско самоодрицање није тежња за неким посебним подвигом. Напротив, стварно самоодрицање је свакодневни рад на свом месту, искрен и савестан, а често, са становишта малограђанске психологије, не престижан, али толико неопходан и важан.

Ако ћемо свако на свом месту учинити оно што смо у стању, учинити оно на шта смо позвани, учинити оно што радимо најбоље – то ће донети стварне користи нама и онима око нас. Само треба бити свој.