Зашто се не треба свађати са неразумним човеком, објашњава митрополит Антоније (Паканич).

«Ко учи подсмевача, прима срамоту; и ко кори безбожника, прима руг. Не карај подсмевача да не омрзне на те; карај мудра, и љубиће те. Кажи мудроме, и биће још мудрији; поучи праведног, и знаће више.

Почетак је мудрости страх Господњи». (Приче 9:7-10).

Речи из Прича цара Соломуна садрже кључ за исправно заjедничко делованье са људима.

Остави будалу са његовом глупошћу. Не може да га убедиш, надговориш у препирци.

Прођи поред незналице, не укоравајући њега. Он није у стању да прихвати, и у себе прими истину, него се свесно држи илузија и лажи које оправдавају његове заблуде.

Колико пута смо се уверили да је препирка бесмислена ствар. Сваки од саговорника остаје при свом мишљењу. И након бурне расправе преостаје само празнина и досада.

Другачија је комуникација са мудрим људима. Онај ко се боји Бога је мудар човек. Са таквим је могуће и размишљати и расуђивати.

Он неће да даје савете, он неће да подучава, да критикује, него ће пронаћи заједничку, обједињујућу тему, без постављања проблематичних, непотребних питања. Увек ће пронаћи шта да научи и биће вам захвалан.

Неразумни човек није увек неки наивко, он има знање, понекад значајно. Али то га не чини мудрим. Само понизност чини човека мудрим. А свако знање без мудрости је љуска без ораха.

Неразуман се никада не покорава. Он ће увек доказивати да је у праву, и правдати се у свакој ситуацији. Његовој слаткоречивости неће бити краја. Пронаћи ће аргументе, фалсификовати чињенице и изаћи невин из било које ситуације. Глупост не препознаје своје грешке, и то је њена главна особина.

За мудрост није карактеристично самозадоволство и самоуздизање. Мудра особа је тиха, свесна је својих слабости и непрестано их памти. Глупост је гласна, стално се хвали својим тобожњим достигнућима. Даровита особа није та која је нешто добила, већ она која нешто може дати.