Какав је однос Цркве према револуцијама?

Митрополит Антониjе (Паканич) објашњава како се суочити са неправдом на овом свету и зашто су револуције само штетне.

У модерном западном хришћанству — код католика и код протестаната — социјална служба је одавно почела да замењује суштину Цркве, која је — водити људе ка Христу.

И што даље, то се оваj аспект више приближава идејама неке «социјалне правде» коју проповедају радикални левичарски политички покрети. Неки црквени вође чак почињу да користе револуционарну фразеологију у својим порукама.

Сасвим недавно је jедан од католичких хијерарха изјавио у недељној проповеди: «Ускрс се осећа свуда где људи устају и бране људско достојанство, достојанство живота, достојанство слободе». Чини се, шта ту није у реду? Да ли је лоше бранити своје достојанство и своју слободу?
Наравно, то само по себи није лоше. Него средства ове «заштите» могу да буду лоша. Али овде се ради о Васкрсу — о Васкрсењу нашег Господа Исуса Христа, о победи над смрћу. Шта би за хришћана могло бити више свештено? Међутим, испоставило се да је «побуна ради достојанства» за оне, који себе сматрају за хришћане, практично једнака Васкрснућу Господњем.

У ствари, практички се сви устанци и револуције одвијају под згодним изговорима: «слобода, једнакост, братство», «ослобођење» и «достојанство». Али будимо искрени: сви ти покрети, са врло ретким изузецима, са собом су носили крв, жртве, грађанске и светске ратове, глад и патње милиона људи. На нашој земљи мноштво новомученика могу да сведоче о томе.

Често се дешава да народ, свргнувши власт која им се чинила неподношљивом, прими заузврат још веће тиране и тлачитеље.

Али како се онда носити са неправдом на овом свету?

Црква учи да је овај свет неправедан због грехопада и да ће у њему завладати грех до самог краја. Ослобађање од окова греха ради новог светог живота у Небеском Царству без патње и неправде могуће је само покајањем и прихватањем Христа. Али нико не може избећи патњу у земаљском животу. Стога су покушаји стварања «Божјег царства на земљи» у почетку осуђени на неуспех.

Међутим, сада је борба «за права», «за достојанство», «за правду» модни тренд који неки западни хришћани покушавају да прате како би одржали корак са светом који се мења. У католицизму се чак појавила и посебна «теологија ослобађања»: многи њени лидери су је представили као неку врсту «хришћанског социјализма». Штавише, они представљају Христа као првог револуционара. У стварности, нема ништа више противно Христовом учењу.

Сетимо се зашто су јерузалемски Јудеји, који су тако гласно дочекали Исуса кад је ушао у Јерузалем, затим се одрекли Га и затражили Његово распеће. Поента је да Христос није постао месија њихових снова. Маштали су о устанку против римске владавине и светској доминацији. Али

Христос у принципу није оспоравао римску власт, проповедао је да Његово Царство «није од овога света». Проповедао је љубав и покајање. То је разочарало јудејске револуционаре првог века.

Jесте, Црква је током своје историје помагала унесрећенима и пострадалима најбоље што је могла. Али изнад свега, она је водила и води људе ка Богу у Царство Небеско, «где нема болести, ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни», како се каже у молитви.

Помагати унесрећенима, укључујући и материјалну помоћ, важан је аспект активности Цркве на земаљском плану, али свести на нега све значи одузети Цркви њену главну функцију.

А што се тиче револуција, Црква их ни на који начин не може предводити да не би престала бити Црква. Jер ниједна револуција, чак ни под добрим хришћанским паролама, неће победити грех и његове последице на овом свету.

Социальные комментарии Cackle