Аутор најобимније биографије Патријарха Српског Павла испричао је о својим сусретима са њим.

Патријарх српски Павле (1914-2009) још за време овоземаљског живота доживљаван је као – светац. Био је један од највећих духовника нашег времена. Представљан је као „светац који хода“.  Рођен је на „црвено слово“, на дан Усекованија глaве Светог Јованa Крститетеља, тако да се данас, 11. септембра 2020. године, навршава 106 година откад јe први пут угледао сунце. Последњих деветнаест година живота на земљи био је на челу Српске православне цркве.

Многи у свету патријарха српског Павла упознали су кроз реч некадашњег новинара, а данас универзитетског професора у Београду др Јована Јањића, аутора (до сада) три књиге о Његовој Светости. Прву књигу, насталу највише кроз разговоре које је лично водио са патријархом Павлом, објавио је још за живота њеног главног јунака.  

Књиге Јована Јањића о патријарху Павлу међу најчитанијим књигама су у Србији., А велике тираже имају и у преводу на друге језике.

Др Јован Јањић један је од водећих српских стваралаца на пољу хришћанске културе. Поред више других дела, аутор је и обимне научне студије (од око хиљаду страна) о положају Српске православне цркве у времену комунизма и посткомунизма (1945-2000).
Одговарајући на наша питања, Јањић нам је причао о својим сусретима и доживљајима патријарха Павла.

—  Господине Jоване, када и како сте дошли на идеју да напишете књигу о патријарху Павлу? Откуд то да ова идеја настане jош за живота Патријарха?  

— За патријарха Павла као великог и узорног духовника у широј јавности чуло се док још није био патријарх, док је био епископ рашко-призренски, тамо где је тада за Србе било најтеже, на Косову и Метохији. Владику Павла они који су држали до духовног живота још тада су доживљавали и представљали као – светог човека. 

Пошто је тада (у време комунизма) Црква била изопштена из јавног живота, а како је владика Павле, иначе, живео у монашкој осами, без жеље да се експонира у јавности, за њега се није много знало у свету. Са његовим врлинским животом и његовим светлим духовним ликом свет ће се упознати тек када је постао првојерарх Српске православне цркве. У време његовог избора отпочињао је распад дотадашње државе Југославије. Моћне земље са запада (САД и земље западне Европе) подстицале су рат, рат против Срба, највећег народа у Југославији, који је ту државу створио. Патријарх Павле био је принуђен не само да служи у Цркви, него да чини и све друго што је у његовој моћи, и изван Цркве, да би се невоље ублажиле и ишло у градњу мира. Све што је чинио, чинио је по мерилима Цркве, односно Саздатеља и Главе Цркве.
Свет је пред очима имао човека који у свакој прилици следи Реч Божју. Који живи и дела по Јеванђељу.

У то време био сам новинар. Три пута водио сам дуге разговоре са Његовом Светошћу, које сам потом објавио у новинама. Наравно, пратио сам и друге Патријархове активности. Приметио сам: кад год напишем какав текст о Његовој Светости, то наиђе на добар одјек у јавности.

Слушајући како патријарх Павле говори – свака реч као да из срца његовог излази, а, опет, као да је та реч са неба сишла – пожелео сам да напишем књигу о њему. Не само да бих записао његове речи, него да бих, надасве, предочио његов живот, његов лик. Јер, кроз његов живот и његово дело, оваплоћује се Реч. Он се угледао на Господа, и на свете Његове, али и на многе благочестиве људе са којима се у свом овоземаљском животу сретао. Реч своју темељио је на Речи Божјој. По тој речи је поступао и тако живео. Тако задобијао светост.

— Како је започела ваша комуникација са Патријархом? Какве утиске носите са сусрета са њим? Какву личност сте видели пред собом?

— Почетком 1993. године, у време грађанских ратова у Југославији, заједно са једном старијом колегиницом, новинарком, чији муж је тада био министар у Влади Републике Српске Крајине (српске државе, у рату настале на подручју данашње Хрватске) позван сам на разговор код Његове Светости. У то време ја сам био главни и одговорни уредник листа „Јавност“, новина Републике Српске. Патријарх Павле нас је љубазно примио. Био је видно оптерећен и забринут због тадашњих ратних прилика. Није нас позвао због било каквих примедби; желео је само да нам укаже колико је важно борити се за истину и бити са истином, у свакој прилици. И овом приликом напоменуо је, како је често указивао: кад смо са Истином, онда смо са Богом. Напоменуо је и то да се мора имати иста мера према свим људима; и да љубав према сопственом народу не сме да искључује љубав према другим људима, према другим народима.

Тада сам договорио посебан, први разговор за новине са Његовом Светошћу. 

Кад год бих се нашао поред Његове Светости осећао сам неко посебно блаженство, да ме небеска топлина греје. А патријарх Павле увек је био – брижни родитељ. Као сваки брижни родитељ, хоће да вас саслуша: да види да ли имате каквих проблема и да ли може шта помоћи. Пита за породицу („Како су ваши дома?“), како је на послу, како је тамо одакле долазите и ту где живите... Истинска брига. А на моменте учини вам се да зна и то што вас пита, да зна одговоре кроз које се сами представљате... Родитељски, али не да се постави изнад вас, већ да би, ако шта треба, као пожртвовани отац помогао. У свакој прилици он се држао само као један од нас, увек спреман да свима служи...   

— Како се патријарх Павле реаговао када је сазнао да ће о њему бити написана књига? Да ли је имао неке жеље о томе како би књига требало да изгледа?
  
— Књигу сам написао, па тек онда уобличен рукопис на увид доставио ономе коме је посвећена, патријарху Павлу, с молбом за благослов ради објављивања и с предлогом да Његова Светост, уколико је у прилици, рукопис прегледа и можда неку измену или допуну предложи. Касније сам од Патријарховог секретара протођакона Момира Лечића обавештен да је Његова Светост рукопис прочитао и да никаквих примедби није имао. Због своје превелике скромности, дуго је био уздржан, али је на крају, ипак, дао благослов да се књига објави. Управо због толике Патријархове скромности, очекивао сам да му неће бити лако да ми дâ благослов за објављивање књиге о њему. Разумео сам да је из обзира према мом раду, труду да напишем књигу, дао благослов. Притом, он не само да није имао никавих примедби на оно што је написано, него није ни тражио да се било шта дода.

Била је то моја прва књига о патријарху Павлу, која ће у наредним годинама бити једна од најтиражнијих српских књига. Но, то не уписујем себи у заслугу; то је заслуга Онога коме све дугујемо, и главног јунака овог скромног дела.      

— Ваше књиге насловљавате речима које је патријарх Павле често изговарао – „Будимо људи“. Како објашњавате смисао ове две речи?

— Доживљавам их као најсажетији закон. Закон од само две речи. У који су уткани сви људски закони, надасве, и Божји закон од десет заповести. Јер, кад се каже „Будимо људи“, зна се на што се мисли. Држати се онога што је свето и честито; онога што је истински добро, на чему свет опстаје. Бити свестан датог ти достојанства; да си створен по лику Божјем (1. Мој, 1, 27), и да си дужан такав лик свој да чуваш и негујеш. 

Разговор водила Jелена Буjевич

Даље ће бити