Јован Јањић: «Патриjарх Павле рекао да jе љубав — највећа хришћанска врлина»

Аутор најсвеобухватнијег дела о српском светитељу беседи о његовим порукама. Наставак.

— Које бисте савете патријарха Павла издвојили за нас у овом времену, али и за свако доба?

— Патријарх Павле није много говорио, али свака његао реч била је с разлогом изговорена. Користио је сваку прилику, да на прикладан начин, ненаметљиво, упути неку поруку и поуку. Поготово се радовао сусрету са децом и младима: њих, али и све нас подстицао је да спознамо смисао и циљ живота; да знамо зашто смо послати у овај свет; да знамо у каквим приликама живимо, да бисмо знали да ухватимо везу са стварношћу, а онда постигли оно што се од нас очекује... Поготово младе је подстицао да се запитају и спознају смисао живота. Говорио је да је смисао човековог живота у духовном узрастању, „да узраста све више и више“, да се у овом пролазном свету стекне блаженство које ће се наставити у оном непролазном свету.

Говорио је да је сваки човек уникатна, непоновљива личност. И свако са неком мисијом, коју треба да одради овде на земљи, према својим моћима. Зато је сваком човеку посебно прилазио, настојећи да га пажљиво саслушао. И зато је на свако писмо, лично, с посебном пажњом одговарао.

Једна од његових најчешће изговараних порука била је да свако од нас учини онолико колико до њега стоји. А оно што не можемо ми, као људи, учиниће Он – Свемогући Бог. При том често би опомињао: „Ако нисмо у стању да чинимо више, онда макар да чинимо оно што нам је дужност.“

Његов савет је да човек ради тако да би дело његово ишло у три правца: у висину, у ширину и у дубину. У славу Бога, на корист ближњих (људског рода), а себи ради спасења. 

Јован Јањић и унука патријарха Павла Снежана Милковић са Његовом Светошћу

Упућивао је да свако крене од себе, да преиспита себе, да стално води борбу са самим собом, да отклања сопствене слабости – савлађујући грех по грех и порок по порок. Да тако духовно узраста...

Овако је објашњавао разлику између доброг човека и лошег човека, између човека и нечовека: „Добар човек употребљава на добро оно што му је Бог даровао; а зао човек, оно што му је Бог даровао на добро, окреће на зло!“

Упозоравао је да се не можемо изговарати на време. Јер, како каже, време и прилике не стварају човека човеком или нечовеком. Него, све зависи од нас самих, као ћемо ми поступати у датом времену и у датим приликама. По њему је свако време – време спасења. Отуда и каже: „И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.“ Дакле, све зависи од нас.

Својим животом је показао, а речима подучавао како се узраста у врлинама. Напомињао је да је прва врлина – смирење. Темељ врлина. Потребно је да човек најпре изгради мир у себи, да би мога да га гради око себе. Такође, истицао је да је највећа хришћанска врлина – љубав. Она нема у шта да пређе; из љубави исходи само нова, умножена љубав. Или, како је то објашњавао: „На овом свету све што се дели, то се умањује; само љубав кад се дели, она се увећава!“

Притом је напомињао да „човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да узраста, док дође до те највеће врлине“. А дела љубави су непропадљива; она „остају и надилазе време у коме смо позвани да сведочимо, свако по свом призиву“. Јер, Добро је по својој природи непропадљиво!

Позивао је на узрастање у врлинама, али је и указивао на опасност од греха, поготово од смртних грехова. Нарочито је упозоравао на опасност од гордости. Опомињао је да је гордост „онај грех који је анђела претворио у ђавола“. Такође,  позивао је људе да се клоне сујете...

Често је Патријарх указивао на дар слободе коју је Бог дао људима. Говорио је да је „слобода прво лице човека“. Да без слободе човек не би био личност. Али и упозоравао да слобода подразумева одговорност. Каже: „Човек је слободно биће; може онако како Бог хоће (због чега нас је створио), а може и супротно.“ Е, сад, како ће ко, користећи тај дар, поступати, зависи од њега самог.

Из речи његове израњали су одговори на многа животна питања. Тако, на основу његове речи, закључујемо – а тако јесте – да се у овом свету у којем живимо води само једна вечна борба, највећа и најзначајнија борба. Борба између добра и зла, између Бога и ђавола, Христа и Антихриста. Та борба никог не заобилази; у њој се свако мора наћи на једној или на другој страни. Од нас самих зависи на којој страни ћемо се наћи!
У свему је тражио меру, говорио је: „Ни телу више него што му треба, ни души мање него што јој треба!“ Напомињао је да се ту одреди граница – јер, ако телу дамо више него што му припада, онда узимамо од душе.
 
— До сада сте обjавили три књиге о патриjарху Павлу – Будимо људи I: живот и реч патријарха Павла; Будимо људи II: поуке и поруке патријарха Павла и Бити човек (Будимо људи III) – на које језике су оне преведене? У којим земљама имају највеће тираже?

— Прва књига, још за овоземаљског живота патријарха Павла, објављена је у два издања на француском језику; а онда, када сам написао другу књигу, оне су, такође у понављаним издањима, штампане на руском и на румунском језику, као и у заједничком издању на македонском језику. Убрзо по објављивању на српском језику треће књиге, започели су и њени преводи на румунски и на руски језик...

Сама чињеница да се обнављају издања, да се књиге доштампавају, довољно говори на какво интересовање оне наилазе. 

Реч патријарха Павла за мене је духовно семе, које се и на овај начин сеје по свету. Богу сам благодаран на таквој благодати.

Разговор водила Jелена Буjевич

Опубликовано: Tue, 15/09/2020 - 16:13

Статистика

Всего просмотров 1,355

Автор(ы) материала

Реклама

Реклама:
Социальные комментарии Cackle